Sava Ristovic - Panjevi globalizacije

Panjevi globalizacije

Formatiranje sveta kao velike tržnice na kojoj svi prodaju i kupuju sve izmenilo je, pre svega, shvatanja prostora i funkciju pojedinca u tom prostoru. Termin nomad postaje simbol jedinke tog novog ustrojstva sveta i u kulturološkim teorijama počinje da se koristi: a) za stvaraoca koji, prateći svoje kreativno delovanje, ne poznaje geografske prostore i državne granice, i b) za stvaraoca kome nisu bitni ni način, ni medij, ni oblast, već samo izražavanje ideje. U toj novonastaloj situaciji i vizuelna umetnost doživljava i funkcionalne i sadržinske promene, probija granice sopstvenog izraza i apsorbuje i idejne i strukturalne elemente iz drugih oblasti života, dok umetnik postaje aktivni (specifični) akter opšte komunikacije; sam finalni proizvod poprima atribucije poruke, stava (statement-a) umetnika prema tom svetu.

Ali globalno društvo istovremeno je i informatičko, pa su i prostor i vreme izvučeni iz fizičkih okvira, te se na (kreativnoj) sceni pojavio novi nomad - stvaralac koji, ne pomerajući se iz svog fizičkog prostora (radne sobe), koristi virtuelni svet kao jedinstveno polje za izražavanje ideja i stavova. Iako je granica "realnog" i "virtuelnog" u savremenom dobu sve poroznija, još uvek postoje neki postulati koji ta dva prostora razdvajaju i koji ih čine entitetski definisanim. Za virtuelni svet to su: brzina, koja se meri što kraćim vremenom odziva, reakcije na pobudu; jezik, koji mora da bude univerzalan, simplifikovan, sveden na jasne i prepoznatljive vizuelne ili zvučne znakove; forma izraza, koja se zasniva na kompresiji i kombinaciji (montaži, kolažu) dostupnih informacija.

Tim novim nomadima pripada i Andrej Tišma. Posle izvedenog prenosa s napisanih na izgovorene reči - onako kako je to primetio Virilio, da danas izgovorena reč logično slabi pred trenutnošću slike u realnom vremenu - Tišma se u svetu tehnološkog ubrzanja pozicionirao kao aktivni i kreativni činilac te nove komunikacije. Prihvatajući to da je informacija osnov komunikacije unutar "virtuelnog", da mora da bude jednostavna i prepoznatljiva i da se proces zasniva na primarnom primanju, preradi i slanju (odašiljanju poruke), on svoje stvaralaštvo u potpunosti prilagođava toj logičkoj strukturi, da bi, s druge strane, dobio najširi auditorijum za distribuciju svojih ideja. Za takav način stvaranja nisu potrebne galerije, nije potrebno organizovanje izložbi, pozivanje posetilaca, ne postoji rok trajanja - sve je pristupačno svima, bez vremenskog ograničenja, podložno stalnim promenama i stalnom nastajanju. Kao što umetnik stvara delo za dati "fizički" prostor, tako i Tišma svoje radove stvara za "virtuelni", i oni apsolutno funkcionišu na svim nivoima prezentacije i percepcije unutar tog sveta, unutar te logike. Svako prenošenje u "realnu" komunikaciju može da naruši njihov integritet, pa čak i identitet. Kompresovani formati vizuelnog i zvučnog (.jpeg, .mp3, "fleš"), unutar jedne logičke matrice komunikacije, izražavaju svu kompleksnost Tišminih ideja, dok kroz printove velikog formata ili video projekcije u realnom prostoru galerije bivaju podvrgnuti tradicionalnom sistemu percepcije. Ali i tada brojne Tišmine akcije (ciklusi digitalnih vizuelnih i zvučnih kolaža i "fleš" animacija, projekti mejl arta, video radovi), iako gube na ubojitosti poruke, dobijaju na umetničkom izrazu, za razliku od "realnih" umetničkih dela, koja prevođenjem u "virtuelno" opstaju jedino na informativnom nivou.

U već pomenutoj situaciji polivalentnosti izraza u savremenoj umetnosti Tišma se opredelio da refleksije "fizičkog" globalizma razmatra u "virtuelnom", kao idealnom globalizmu, u kojem se vrednost pojedinca verifikuje kroz komunikaciju, a ne kroz interes. Ta samododeljena uloga kreativnog komentatora pojava i događaja iz "realnog" sveta u "virtuelnom" prostoru omogućuje mu da prihvata informacije, činjenice, i da ih kontekstualizuje, baš kao što to čini Noam Čomski kroz knjige u "realnom" svetu. Nastavak te svojevrsne misije jesu i Tišmini radovi iz novog ciklusa Civilizovano usekovanje, gde se on bavi aktuelnom, ali i frustrirajućom temom Kosova (i za Srbe i za Albance). Pomenuti prostor, međutim, ne posmatra kao geografsku veličinu, već kao deo duhovnog identiteta jednog (srpskog) naroda, ukazujući na to da ni ova etnička odrednica, u krajnjem slučaju, nije bitna, već da je važan odnos savremenog, globalnog sveta prema periferiji, koja često postaje kolateralna šteta primarnih procesa. Drugim rečima, Tišma u ovom ciklusu postavlja pitanje: Da li napredak civilizovanog društva ima smisla ako nosi uništenje pojedinih kultura (poput kultura Inka i Maja) ili asimilaciju u drugi/drugačiji vrednosni sistem (poput onoga što se dogodilo sa Indijancima, Janomamama, Aboridžinima)?, odnosno: Da li multikulturalizam u stvari znači stvaranje hibridne, piramidalno ustrojene kulture tržnice? Na taj način Tišma pokušava da u globalnom svetu skrene pažnju na zaboravljenu dimenziju - etiku. Zbog toga panjevi, kao svojevrstan lajtmotiv ovog, pre svega didaktički i cinički obojenog ciklusa, mogu da se tumače i kao ostaci nekih kultura, ali i kao ostaci čoveka. Jer - šta je čovek, šta je narod bez morala? Samo panj koji podseća da je nekada tu bilo živo biće.

Sava Ristović

(Predgovor kataloga Andreja Tišme "Civilizovano usekovanje", Galerija "Nova", Novi Sad, jun 2007)

	Panjevi globalizacije Formatiranje sveta kao velike tržnice na kojoj svi prodaju i kupuju sve izmenilo je, pre svega, shvatanja prostora i funkciju pojedinca u tom prostoru. Termin nomad postaje simbol jedinke tog novog ustrojstva sveta i u kulturološkim teorijama počinje da se koristi: a) za stvaraoca koji, prateći svoje kreativno delovanje, ne poznaje geografske prostore i državne granice, i b) za stvaraoca kome nisu bitni ni način, ni medij, ni oblast, već samo izražavanje ideje. U toj novonastaloj situaciji i vizuelna umetnost doživljava i funkcionalne i sadržinske promene, probija granice sopstvenog izraza i apsorbuje i idejne i strukturalne elemente iz drugih oblasti života, dok umetnik postaje aktivni (specifični) akter opšte komunikacije; sam finalni proizvod poprima atribucije poruke, stava (statement-a) umetnika prema tom svetu. Ali globalno društvo istovremeno je i informatičko, pa su i prostor i vreme izvučeni iz fizičkih okvira, te se na (kreativnoj) sceni pojavio novi nomad - stvaralac koji, ne pomerajući se iz svog fizičkog prostora (radne sobe), koristi virtuelni svet kao jedinstveno polje za izražavanje ideja i stavova. Iako je granica "realnog" i "virtuelnog" u savremenom dobu sve poroznija, još uvek postoje neki postulati koji ta dva prostora razdvajaju i koji ih čine entitetski definisanim. Za virtuelni svet to su: brzina, koja se meri što kraćim vremenom odziva, reakcije na pobudu; jezik, koji mora da bude univerzalan, simplifikovan, sveden na jasne i prepoznatljive vizuelne ili zvučne znakove; forma izraza, koja se zasniva na kompresiji i kombinaciji (montaži, kolažu) dostupnih informacija. Tim novim nomadima pripada i Andrej Tišma. Posle izvedenog prenosa s napisanih na izgovorene reči - onako kako je to primetio Virilio, da danas izgovorena reč logično slabi pred trenutnošću slike u realnom vremenu - Tišma se u svetu tehnološkog ubrzanja pozicionirao kao aktivni i kreativni činilac te nove komunikacije. Prihvatajući to da je informacija osnov komunikacije unutar "virtuelnog", da mora da bude jednostavna i prepoznatljiva i da se proces zasniva na primarnom primanju, preradi i slanju (odašiljanju poruke), on svoje stvaralaštvo u potpunosti prilagođava toj logičkoj strukturi, da bi, s druge strane, dobio najširi auditorijum za distribuciju svojih ideja. Za takav način stvaranja nisu potrebne galerije, nije potrebno organizovanje izložbi, pozivanje posetilaca, ne postoji rok trajanja - sve je pristupačno svima, bez vremenskog ograničenja, podložno stalnim promenama i stalnom nastajanju. Kao što umetnik stvara delo za dati "fizički" prostor, tako i Tišma svoje radove stvara za "virtuelni", i oni apsolutno funkcionišu na svim nivoima prezentacije i percepcije unutar tog sveta, unutar te logike. Svako prenošenje u "realnu" komunikaciju može da naruši njihov integritet, pa čak i identitet. Kompresovani formati vizuelnog i zvučnog (.jpeg, .mp3, "fleš"), unutar jedne logičke matrice komunikacije, izražavaju svu kompleksnost Tišminih ideja, dok kroz printove velikog formata ili video projekcije u realnom prostoru galerije bivaju podvrgnuti tradicionalnom sistemu percepcije. Ali i tada brojne Tišmine akcije (ciklusi digitalnih vizuelnih i zvučnih kolaža i "fleš" animacija, projekti mejl arta, video radovi), iako gube na ubojitosti poruke, dobijaju na umetničkom izrazu, za razliku od "realnih" umetničkih dela, koja prevođenjem u "virtuelno" opstaju jedino na informativnom nivou. U već pomenutoj situaciji polivalentnosti izraza u savremenoj umetnosti Tišma se opredelio da refleksije "fizičkog" globalizma razmatra u "virtuelnom", kao idealnom globalizmu, u kojem se vrednost pojedinca verifikuje kroz komunikaciju, a ne kroz interes. Ta samododeljena uloga kreativnog komentatora pojava i događaja iz "realnog" sveta u "virtuelnom" prostoru omogućuje mu da prihvata informacije, činjenice, i da ih kontekstualizuje, baš kao što to čini Noam Čomski kroz knjige u "realnom" svetu. Nastavak te svojevrsne misije jesu i Tišmini radovi iz novog ciklusa Civilizovano usekovanje, gde se on bavi aktuelnom, ali i frustrirajućom temom Kosova (i za Srbe i za Albance). Pomenuti prostor, međutim, ne posmatra kao geografsku veličinu, već kao deo duhovnog identiteta jednog (srpskog) naroda, ukazujući na to da ni ova etnička odrednica, u krajnjem slučaju, nije bitna, već da je važan odnos savremenog, globalnog sveta prema periferiji, koja često postaje kolateralna šteta primarnih procesa. Drugim rečima, Tišma u ovom ciklusu postavlja pitanje: Da li napredak civilizovanog društva ima smisla ako nosi uništenje pojedinih kultura (poput kultura Inka i Maja) ili asimilaciju u drugi/drugačiji vrednosni sistem (poput onoga što se dogodilo sa Indijancima, Janomamama, Aboridžinima)?, odnosno: Da li multikulturalizam u stvari znači stvaranje hibridne, piramidalno ustrojene kulture tržnice? Na taj način Tišma pokušava da u globalnom svetu skrene pažnju na zaboravljenu dimenziju - etiku. Zbog toga panjevi, kao svojevrstan lajtmotiv ovog, pre svega didaktički i cinički obojenog ciklusa, mogu da se tumače i kao ostaci nekih kultura, ali i kao ostaci čoveka. Jer - šta je čovek, šta je narod bez morala? Samo panj koji podseća da je nekada tu bilo živo biće. Sava Ristović (Predgovor kataloga Andreja Tišme "Civilizovano usekovanje", Galerija "Nova", Novi Sad, jun 2007)